Kreni, samo kreni, govorio sam sebi. Ali kako, gde smo to mi? Zasto smo stvoreni da živimo u nedoumici?
Koja je zapravo svrha našeg postojanja? Da li se mi radjamo samo da bi čekali taj tren kada ćemo umreti? Da li ima života posle smrti?
Pitanja, pitanja...a odgovora nigde. Došla je ta Nova godina, oprostili smo se od stare. Sedim tako i premotavam film kad ono -kvrc-, setio sam se, možda bi bilo bolje da krenem da zapisujem stvari koje su mi se desile, da se ne zaboravi, neki lični podsetnik . Znaš dobro šta znači kada pronalaziš sebe, ako ne znaš, onda si verovatno to čuo. Lepo, zar ne? Novi grad mi je malo pomogao, ali nesto je drugo bilo što me je raspametilo, upalilo ugašenu vatru u meni, nateralo da se osetim živim, a i da osetim bol. To mi se zapravo desilo skoro, mozda u novembru...ili je to bio kraj oktobra? Sve u svemu znam da je bio četvrtak u pitanju.
Život mi je tada bio i lep i ružan, i srećan i tužan. Posledjih nekoliko meseci, nazvao bih vremenom "lažne nade"
Ovo je priča o jednom velikom gradu, ljudima koji su se našli u njemu, studentima, umetnicima...meni i njoj.
